Драган Милосављевић
рођен је у селу Каменову 23. јануара 1955. године. Факултет ликовне уметности завршио је 1979. године у класи професора Младена Србиновића...
Слика са искристалисаном свешћу о томе шта је слика, на трагу оне Гетеове максиме да "уметност полази од природе, али је (по суштини) друга природа".
Кад се сви наноси наративног, дескриптивног, симболичног, филозофског семантичког типа елиминишу, наша пажња биће обузета иманентним својствима слике као слике и силином креативног замаха.
Критика:
Сликарски поступак Драгана Милосављевића, поред личне искуствене подлоге, укључује и најзначајније моменте сликарског искуства модерне и савремене уметности, не у смислу полазишта него кроз њихово креативно усаглашавање.
БИОГРАФИЈА
Драган Милосављевић
рођен је у селу Каменову 23. јануара 1955. године.
Факултет ликовне уметности завршио је 1979. године у класи професора Младена Србиновића.
Учествовао је на студентској изложби цртежа у галерији Дома омладине у Београду и на изложби графике: 40 година факултета ликовне уметности у павиљону "Цвијета Зузорић".
Самостално излагао у Петровцу, у гимназији "Младост" 1981. године, Народном музеју у Пожаревцу 1995. год. Културно- просветном центру Жагубица 1997. године.
Члан је УЛУС-а од 1995. године.
Живи и слика у Каменову, ради као професор у гимназији у Петровцу на Млави а већ неколико година је и директор .
КРИТИКА
Сликарски поступак Драгана Милосављевића, поред личне искуствене подлоге, укључује и најзначајније моменте сликарског искуства модерне и савремене уметности, не у смислу полазишта него кроз њихово креативно усаглашавање.
У првом реду то је импресионистичко постулирање светлости као основног елемента у бележењу ликовне веродостојности (што је, у ствари, разорило миметички концепт) јер ће насликана предметност изгубити своју одређеност и постати "само светлосна модулација", затим, Гогеново ослобађање боје од дескриптивне функције, Ван Гогово подешавање обојене површине (слике) за примање унутрашњег доживљаја највишег интензитета, Сезаново третирање слике као конструкције, где се увек, изнова намећу проблеми формалне структуре...,као и увиђање да је на овим исходиштима саздана готово сва савремена сликарска пракса.
Апострофирање појединих структурних елемената слике, у великом броју нововековних изама, као што је, на пример боја, линија, облик, текстура, композиција, светло - тамно...њихови саодноси, уз тежњу да се делује и на сам чин примања умет ничког дела-рецепцију; потом и чињеница да се техницистичком духу савремене епохе и његовој интенцији за унификацијом и мултиплкацијом, савремена уметност супротставља (тачније сапоставља) индивидуалним гестом, чином, перформансом, спектаклом, акцијом, као једином могућношћу одбране појединачног и аутентичног живота.
