КРИТИКА
- Детаљи
- Категорија: slikar
- Датум објављивања субота, 01 јануар 2011 00:00
- Аутор Super User
- Погодака: 72
Сликарски поступак Драгана Милосављевића, поред личне искуствене подлоге, укључује и најзначајније моменте сликарског искуства модерне и савремене уметности, не у смислу полазишта него кроз њихово креативно усаглашавање.
У првом реду то је импресионистичко постулирање светлости као основног елемента у бележењу ликовне веродостојности (што је, у ствари, разорило миметички концепт) јер ће насликана предметност изгубити своју одређеност и постати "само светлосна модулација", затим, Гогеново ослобађање боје од дескриптивне функције, Ван Гогово подешавање обојене површине (слике) за примање унутрашњег доживљаја највишег интензитета, Сезаново третирање слике као конструкције, где се увек, изнова намећу проблеми формалне структуре...,као и увиђање да је на овим исходиштима саздана готово сва савремена сликарска пракса.
Апострофирање појединих структурних елемената слике, у великом броју нововековних изама, као што је, на пример боја, линија, облик, текстура, композиција, светло - тамно...њихови саодноси, уз тежњу да се делује и на сам чин примања умет ничког дела-рецепцију; потом и чињеница да се техницистичком духу савремене епохе и његовој интенцији за унификацијом и мултиплкацијом, савремена уметност супротставља (тачније сапоставља) индивидуалним гестом, чином, перформансом, спектаклом, акцијом, као једином могућношћу одбране појединачног и аутентичног живота.
Ту је и сазнање да се последњих неколико деценија све више говори о чињеници конституисања нове осећајности која се именује договорним тер- мином - постмодерна. У уметничком поступку препознаје се техничка колажа, монтаже, брисање границе између реалног и фантастичног, фрагментарност, документарност, сарадња и завођење примаоца, искораком у граничне области, па и у друге медије, уланчавање уметничких структура у истородне (и разнородне) низове, деконстукција смисла и садржаја као и директним отклоном од метанарације.
Слике Драгана Милосављевића намећу (посматрачу) потребу за оваквим погледом уназад, макар тај поглед био сличан погледу из експресног воза, да би се открили њихови уметнички домети.
Прво суочавање са њима нам поставља и прву препреку у поимању и доживљавању, јер, иако су на њима мотиви из природе, оне тако мало кореспондирају са нашим искуством природе да нам, могло би се рећи, пре сугеришу да га се одрекнемо него да га задржимо.
Затим, оне субверзно делују и на наше посматрачко искуство пејзажа као ликовног жанра, јер разграђује до те мере његове конвенције, да ћемо бити у прилици, ако их се упорно држимо, да као пејзаж прихватимо нешто што је само исечак, или детаљ.... на пример: сплет грана које у динамичном ритму, смелим облицима и чврстом линијом секу површину платна са позадином која затвара прспективу преносећи, додуше, њену формалну и колористичну вибрантност...
Шта онда да чинимо? Како да гледамо ове слике? Са постављањем овог питања долазимо у прчетну позицију поимања и доживљавања уметни чког света Драгана Мило сављевића. Неопходна је, дакле, свежина и аутен тичност самог чина гле дања; као код деце, на пример, кад први пут доживљавају планину, олу ју или зору.
Кад се активи ра. наша урођена радоз налост и искреност, чулна и емоционална способност нашег бића у иманентном виду, кад се ослободимо стереотипног примања са држаја и облика живота и света, моћи ћемо да види мо да је ово уметност стварања а не пред стављања како би рекао Казимир Маљевич. Откриће нам се, да је суштина уметничке слике слободно испољавање духа, потезом "који сам собом управља" и постаје основно начело лепоте (Сузуки). Тако остварена слика просто напада чула изазивајући снажне емо ционалне одјеке.
Мотиви природе су заступљени на овим сликама из простог разло га, што је природа нај дубљи и најранији умет ников доживљај (рођен је и живи у окружењу природе - село Каменово), али и зато што нам природа пружа неограничен број облика, линија, боја и нијанси, углова гледања....
Драган Милосављевић слика са искристалисаном свешћу о томе шта је слика, на трагу оне Гетеове максиме да "уметност полази од природе, али је (по суштини) друга природа". Кад се сви наноси наративног, дескр иптивног, симболичног, филозофског семанти чког типа елиминишу, наша пажња биће обузета иманентним својствима слике као слике и сили ном креативног замаха.
Тиме смо дошли до тачке у којој се наш разум (рационално) благо скла ња у страну да би наша чула, са највећом дозом непосредности, примила квалитативно обиље боја, линија и облика, као и њихово садејство, кон трасте, спајање и раздва јање, усаглашавање са целином; њихову разигра ност и распеваност, њи хов огроман енергетски набој, њихову исконску лепоту и снагу.
Нескривен потез и густи наноси боје, ослобођена линија, још једном потврђују створену, а не представљену предметност слике. Наглашена рељефност и материјалност слике сугерише чињеницу да се стваралачки дух разоткрива (постаје уочљив) својим дело вањем наматерију у креативном процесу.
Отуда и обузетост магијом материје код овог сликара (дрво, земља, вода, камен...) јер она, непрекидно до у вечност, у себи носи могућност одуховљења, могућност престанка бивања само мртве твари одређених физикалних и хемијских својстава, у трену када је такне људска душа. Тај тренутак; тренутак одуховљења материје и материјализације духа, кроз процес стварања, бива, уствари, суштинска инспирација Драгана Милосављевића.
Стваралачки чин тако постаје универзални принцип и сама бит живота и уметности. Коначно, то је она добра вест за све и свакога да се ништавност света и постојања може превазићи стварањем.
Данило Радојковић
